“Vjerenik i ja pripremamo svadbu. Sve mi je to stresno. Počela sam da se pitam zašto se uopšte vjenčavamo i zašto pravimo tu proslavu. A na početku sam se baš radovala. sada je sva radost iščezla i ne uživam uopšte u ovom procesu.” (iskaz je fikcija autorke)
Rituali odavno predstavljaju predmet istraživanja u antropologiji, i smatraju se značajnim aspektom funkcionisanja ljudskih zajednica. Antopolog Rapaport (1999) rituale određuju kao strukturisanu i simbolički organizovanu aktivnost koja prevazilazi individualni čin i povezuje osobu sa širim sistemom značenja, zajednicom i iskustvom kontinuiteta. U poslednjih nekoliko decenija sve veći broj psihologa takođe počinje da istražuje rituale jer se uviđa njihov veliki psihološki značaj, individualni i društveni. Istraživači ovih tema najčešće navode tri njihove funkcije, emocionalnu regulacije, regulaciju ciljeva i socijalnu regulaciju.
Neki rituali su mali i svakodnevni, kao što je ritual ispijanja prve kafe, porodični ručkovi. Drugi su veliki i retki, svadbe, vjeridbe, obilježavanje rođendana, sahrane. Rituali su dio svake kulture, možda se sprovode na različite načine, ali su prisutni i imaju svoju svrhu. Moglo bi se reći i da poseduju posebnu moć jer okopuljaju i održavaju zajedništvo i u tužnim i u srećnim trenucima. Iz perspektive geštalt psihoterapije rituali mogu biti veoma značajni u smislu da oni omogućavaju strukturisanje radnje ili pomažu organizaciju unutrašnjeg iskustva. Rituale, i individualne i društvene, karakteriše jasna forma- jasan slijed radnji koje moraju biti izvedene na određeni način. Međutim, njihov značaj ne ogleda se u samoj formi već u značenju koje osoba unosi u proces izvođenja nekog rituala.
U kontekstu teorije geštalt terapije, rituali se mogu opaziti kao velika podrška u bivanju u procesu (od opažanje potrebe, pa sve do njenog zadovoljenja i povlačenja), završavanju nezavršenih poslova, da se izrazi neizrečeno. Naime, oni mogu biti podrška da se jedan ciklus započne ili da se postane svjestan završenog ciklusa. Takođe, nekada rituali mogu biti prilika za povlačenje i pripremu za početak novog kontakta sa sredinom, drugom osobom ili sa sobom. U kliničkom radu često se može vidjeti kako neki rituali koji na početku donose radost, zapravo postanu opterećenje i izvor napetosti. Ritual takoreći prestaje da bude samo simbolički čin već postaje prostor unutrašnjeg konflikta. U tim trenucima važno je sjetiti se zašto osoba nešto bira i kakvo značenje ona daje tom izboru. Naime, neki aspekti rituala mogu biti frustrirajući, posebno onih koji nisu individualni, već društveni. Karakteriše ih jedna rigidnost i zahtijevanje da stvari budu izvedene na određeni način. “To tako treba” često je dio raznih rituala. Baš taj dio koji je nekada frustrirajući, zapravo nekada donosi i olakšanje. Na osobi je da izabere kroz koje činove rituala će da se podrži, a koje će da ostavi u pozadani. Rituali donose predvidivost, koraci su osmišljeni unaprijed, osoba bira šta će da slijedi.
To što veliki broj rituala opstaje uprkos velikim društvenim promenama, ukazuje na njihov značaj. Oni ipak donose jednu vrstu sigurnosti, utjehe, kontinuiteta. Možda upravo zato društvo od njih ne odustaje lako.
